Translate

среда, 19. фебруар 2020.

Топло срце, хладне руке, чист образ

Jus obruitur vi*
Неко је подмукло смислио кованицу о тобожњој игри полицајаца и криминалаца, желећи на тај начин да изједначи ове две „професије“.
Али није то тако.
Нити су једнаки, нити се играју: борба је то непрестана.

Прво су се на историјској сцени појавили криминалци, па тек онда полицајци.

Некада смо у криминологији учили, да је криминал настао у оно давно време, када је неко узео неку до тада заједничку ствар, подигао је, показао је осталима и рекао јасно и гласно: ово је моје.
 
Криминалци имају искључиви циљ, да узимају покретне и непокретне ствари од трећих лица и да их присвајају за себе. Значи, неко други ради и ствара, стиче имовину (читај: вишак вредности - својина), а криминалци чекају да се то направи и онда насилним путем (по правилу!) одузимају од онога који је имовину стекао за себе.
Искључиви задатак криминалаца је да прати и утврђује ко има непокретности и покретне ствари, како би од тога (који је то стекао и то има у својој својини и државини) одузео на противправан начин.
Пренос стварног права предметне ствари са сопственика / држаоца на криминалца је незаконит: крађа са нападом и угрожавањем живота и тела.
Посао криминалца је да утврди где је та имовина, у каквом је стању и ко са њом располаже. Значи, криминалац не привређује, не стиче ништа, него од трећих лица отима његову покретну или непокретну ствар.
Да, криминалци отимају и непокретности на тај начин, што повређују границе катастарских парцела (како се то каже у стварном праву).

Од криминалаца су се најпре људи сами бранили самоорганизовањем и непосредним супростављањем, односно самозаштитом своје имовине.
То није донело повољне резултате, јер су криминалци безобзирнији од осталих, који по васцели дан раде и стичу нову вредност, а криминалци се одмарају, хране, опијају, увежбају се за борбу и као такви су виспренији у односу на обичан свет који брани своја добра.
 Тек стварањем државе (право: темељ државе), могло се деловати делотворније против криминалаца употребом организоване и обучене групе људи који су за државни новац били спремни да се боре против криминалаца у заштити добара у држави.
 
Колико су се припадници таквих служби супростављали криминалцима, толико (ако не још и више) су се криминалци супростављали борцима (читај: полицајцима) у спречавању нарушавања реда у држави.
Такво стање постоји од памтивека.
И поред оснивања и изградње органа и поступака у борби против криминалитета (sui generis криминала), неспорно је да је криминал у предности. Јер, самим својим постојањем потврђује се да криминал није побеђен, него је чак и узнапредовао (modus operandi sistem).
То је синергија криминала и примене права у држави.

Криминал се не може искоренити.
Криминал се мора сузбити на меру подношљиву у времену и простору.
Криминал мора добити такве појавне облике, који нису драстични у односу на понашање у држави: криминал мора бити "прихватљив" за обичне грађане.

Полицајци су склони помагању криминалцима, које се састоји пре свега у пропуштању спровођења оних радњи (нечињење), које би требало да спречавају појаву криминалитета и која морају да расветљавају извршене кажњиве радње.
Кажњиве радње су:
- кривична дела,
- прекршаји,
- привредни преступи,
- повреде радних обавеза у привредним субјектима, установама, органима државне управе и локалне самоуправе,
- повреде поступка у установама за издржавање кривичних санкција,
- повреда поступака у јединицама Војске Србије, у организационим јединицама Министарства унутрашњих послова,
- повреде поступака у удружењима.

Злоупотреба службеног положаја полицајаца (и друга кривична дела која врше службена лица на свом радом месту и у вршењу овлашћења свог положаја и радног места) представља непосредну радњу чињења кривичног дела, самостално или у садејству са криминалцима, а у корист криминалаца (на штету трећих лица и државе).
За такво криминализовано саучесништво, криминалци или плаћају полицајцима (примање и давање мита) или их уцењују неким компромитујућим материјалом или их изнуђују угрожавајући њихов живот и тело и њихових ближњих.
Ко једном помогне криминалцима, остаје заувек везан за њих.
То није више полицајац, него је криминалац у редовима полицајаца.

Уместо да полицајци користе криминалце у спречавању извршења и у расветљавању извршених кривичних дела (оперативне везе: информатори и сарадници), такви полицајци постадоше оперативне везе криминалаца.
Такав „правни посао“, закључен између криминалца и полицајца, не може се поништити, рушити, побијати, мењати, раскинути. Нема ту позивања на вишу силу, clausulu rebus sic standibus, савесност и поштење у промету, довођење у правну и стварну заблуду, не може се побећи, не може се променити идентитет...
То је pacta sunt servanda између криминалца и полицајца (уговорне стране).
Уговор престаје да важи једино наступањем чињенице смрти (питање је, да ли и тада, јер постоје наследници на обе стране).

Сваки грађанин мора да се запита, шта то доприноси:
- да се криминалитет бројчано повећава,
- да се повећава број повратника,
- да се повећава број малолетних лица и млађих пунолетних лица у извршењу кривичних дела,
- да се повећава број извршилаца кривичних дела, који се позивају на мах, несвесни нехат, постојање смањење урачунљивости, односно непостојање урачунљивости, крајњу нужду и нужну одбрану,
- да се повећава број начина извршења кривичних дела,
- да се повећава број кривичних дела извршених директним умишљајем,
- да се смањује број пријављених извршених кривичних дела,
- да се смањује број расветљених пријављених кривичних дела,
- да се смањује број откривених кривичних дела применом криминалистике, пре свега оперативе,
- да се кривична дела врше на изразито дрзак, свиреп и безобзиран начин,
- да грађани не помажу полицији, тужилаштвима, судовима у спречавању извршења кривичних дела, да не пријављују извршена кривична дела, да не пружају релевантне податке у расветљавању кривичних дела,
- да улицама и трговима, горама и водама, пругама и друмовима владају криминалци, а не полицајци,
- да не постоје генерална и специјална превенција,
- да не постоји примена права у држави, него да постоји примена криминала у држави и према грађанима.
 
И поред веома разгранатог система образовања (по врсти и количински) у области права, одбране, безбедности, неспорно је, да су лица која раде на спречавању извршења и расветљавању извршених кривичних дела нестручна, немотивисана, подмићена, заплашена, незаконита у поступању, непристојна, неподесна за послове која обављају.
 
Старешине у полицији (директор, начелници, шефови, вође, командири, државни секретари, помоћници, заменици, саветници) имају искључиви радни задатак, да спречавају своје подређене да обављају послове због којих постоји полиција: спречавање извршења кривичних дела и прекршаја и расветљавање истих у случају да се изврше. Старешине су тај задатак добиле од својих надређених.
Надређени полицијским старешинама су политичари, државници, криминалци.
Полицијом на тај начин руководе државници, политичари, криминалци, а не закони и подзаконска акта (de lege lata).
 
Држава криминалаца - криминална држава.
 
*Сила сахрањује право.
 
 
Радомир М. Мисаљевић
 
Београд,
19. фебруар 2020. године
 
      © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.

Објавио