На згради која се налази на Савском тргу број 9 у Београду (Градска општина Савски венац), деценијама се налази плава метална табла са натписом: Улица, Савски трг. Смета то сваком језичком чистунцу, јер се не подударају појмови трг са улицом. После сам спознао, да кућне бројеве и смерове улица одређују геометри, те ме није више изненађивало такво језичко незнање (знајући их веома добро по злу, из времена мог директоровања њима). По медијама су се појављивали добронамерни текстови и видео прилози, који су указивали на сличне аномалије у разним деловима града.
Савски трг је град за себе. Ту се налази свашта. Од мушких, женских и мешаних профукњача, преко хотела, ресторана, посластичарница, (две) аутобуске и железничке станице, болнице, главне поште, до Палате правде.
Угоститељски објекти су по правилу неуредни, прљави, запуштени, на нивоу ћумеза, али са великим прометом, што јела, што пића. Путници намерници морају да се окрепе и дај шта даш.
Толико мноштво људи и разних превозних средстава се дању и ноћу туда креће, да такво стање није забележено нигде, барем на овом делу Балкана.
Не верујем, да је такво стање плански урађено. Ту је био мали пијац, а после железничка станица. Аутобуска станица се угнездила на малом простору, а у намери да буде поред возова који долазе и одлазе. Мало даље је и путничко речно пристаниште, тако да су та три вида саобраћаја повезана. Док је аеродром био одмах ту, преко Саве, може се говорити о јединством споју четири саобраћајна вида.
А можда и јесте урађено с циљем, да би се белосветски полусвет сместио на једном месту, далеко од центра града, на обалу реке.
Толика концентрација лица на тако малом простору, није пожељна, пре свега из разлога безбедности. Људи се гурају, ударају међу собом, стешњени су. Нема довољно ни места за одмор, пијење и једење, тако да је све хаотично.
Такво стање траје деценијама.
Угоститељски објекти су по правилу неуредни, прљави, запуштени, на нивоу ћумеза, али са великим прометом, што јела, што пића. Путници намерници морају да се окрепе и дај шта даш.
Толико мноштво људи и разних превозних средстава се дању и ноћу туда креће, да такво стање није забележено нигде, барем на овом делу Балкана.
Не верујем, да је такво стање плански урађено. Ту је био мали пијац, а после железничка станица. Аутобуска станица се угнездила на малом простору, а у намери да буде поред возова који долазе и одлазе. Мало даље је и путничко речно пристаниште, тако да су та три вида саобраћаја повезана. Док је аеродром био одмах ту, преко Саве, може се говорити о јединством споју четири саобраћајна вида.
А можда и јесте урађено с циљем, да би се белосветски полусвет сместио на једном месту, далеко од центра града, на обалу реке.
Толика концентрација лица на тако малом простору, није пожељна, пре свега из разлога безбедности. Људи се гурају, ударају међу собом, стешњени су. Нема довољно ни места за одмор, пијење и једење, тако да је све хаотично.
Такво стање траје деценијама.
Конфигурација тла Београда је специфична. Нема веће равне површине: све је по брдима. Овде је београдски гребен, који је омеђен некадашњим Мокролушким потоком (који се у Саву уливао код Мостара) и рекама Савом и Дунавом. Због тога је Савски трг толико оптерећен саобраћајем, јер се мора стићи око брда на другу страну града (где је мост преко Дунава за Банат).
Западна брда омеђена су Топчидерском реком и још западније (према Обреновцу) београдском Посавином.
У последње време прича се о обимнијој градњи у равничарском посавском селу Макиш, Градска општина Чукарица, што је веома дискутабилно, јер су ту бунари из којих се црпи вода за водоснабдевање читавог Београда.
Западна брда омеђена су Топчидерском реком и још западније (према Обреновцу) београдском Посавином.
У последње време прича се о обимнијој градњи у равничарском посавском селу Макиш, Градска општина Чукарица, што је веома дискутабилно, јер су ту бунари из којих се црпи вода за водоснабдевање читавог Београда.
Ова равна површина, од око 300 хектара, искоришћена је за смештај различитог привредног и другог садржаја. Нема ту неких већих стамбених насеља, јер су за становања подесни и брдовити предели. А ко ће и да станује у котлини, која је често под кошавом, маглом и смогом, са буком од саобраћаја и разних машина. Да се не говори о томе, да је читав крај на лошем гласу због јавне презентације беде, пијанства, неморала и сличних асоцијалних радњи.
Најпре се појавио план о изградњи две аутобуске станице север и југ, што је добро, јер неће бити много људи и аутобуса на једном месту, а и неће бити оптерећени (ионако их је мало) мостови на Сави и Дунаву. Дуго је јужније од Аутокоманде према Нишу била насађена метална табла са ознаком да се ту гради аутобуска станица југ.
Затим су пробушили тунеле испод Београда са железничким пругама, које су од Раковице ишле до Панчевачког моста и до Земуна (преко новог савског моста). И на томе се стало. Добар и веома скуп пројект. Пруга се измешта из центра града и железничка станица (на другом крају града) спушта се под земљу.
Затим су пробушили тунеле испод Београда са железничким пругама, које су од Раковице ишле до Панчевачког моста и до Земуна (преко новог савског моста). И на томе се стало. Добар и веома скуп пројект. Пруга се измешта из центра града и железничка станица (на другом крају града) спушта се под земљу.
Деценијама се мотам по Савском тргу. Најпре из Ниша, а затим из Крагујевца, па преко Београда (или возом или аутобусом), на запад (а понекад и на север, у Бачку). Чекајући на један од превоза, као сваки згубидан, обилазио сам знаменитости Улице Савски трг, са прилазним саобраћајницама.
Савским тргом одвија се обиман саобраћај, пре свега камиона и то оних најтежих. Ту је веза севера и запада са Панчевачким мостом. Камиони су деценијама тутњали и уништавали пре свега трамвајску пругу. Када је направљен мост у Борчи, саобраћај је тамо преусмерен, али не тако драстично, јер је то дужа траса. Једино решење је да се оконча обилазница око Београда, деоница од Бубањ Потока преко Дунава до Панчева.
Ту је и железничка пруга до Панчева. Воз полази стандардизованом трасом, затим га преузме друга локомотива са друге стране станице и вози вагоне преко Дунав станице и Панчевачког моста до Панчева и Вршца.
Ту је и железничка пруга до Панчева. Воз полази стандардизованом трасом, затим га преузме друга локомотива са друге стране станице и вози вагоне преко Дунав станице и Панчевачког моста до Панчева и Вршца.
На зграду железничке станице наслоњена је продавница пита са сиром и месом. Нису то буреци из тепсије (који се секу секачем за буреци), него су савијене мање пите (до 200 гр тестенине и 5 гр или сира или меса). Сопственик је шиптарин. У време строгих прописа о запошљавању радника код самосталних занатлија, тај човек је, како су причали полицајци из полицијске станице са друге стране зида, запошљавао скоро 150 шиптара на разним локацијама по Београду, где су правили, пекли и превозили питице до железничке станице. Радио је 24 часа, сваки дан. Продавао је дневно скоро тридесет хиљада тих мањих пита. Страшан промет, страшна зарада. Увек сам се питао, колико платио да би добио такву локацију (поред сличне пекаре, која је била тада у друштвеној својини и тотално је уништио).
Пицин парк поред Економског факултета је посебна прича. У парку стоје проститутке и лове муштерије, а на ободу парка су њихови макрои који гледају шта се збива и убиру зараду. Полицајци стоје поред њих и штите (да ли макрое, да ли муштерије, да ли сексуалне раднице).
Кроз парк је стаза до степеница које воде на Зелени венац. Туда дневно прође неколико десетина хиљада људи.
Кроз парк је стаза до степеница које воде на Зелени венац. Туда дневно прође неколико десетина хиљада људи.
Чудно је, да је Вожд Ђорђе Петровић Карађорђе добио тако прљаву улицу, која се наставља од Савског трга и простире се до Улице војводе Петра Бојовића. За Србе је заслужнији Карађорђе од Милоша Великог, који има дугачку и широку улицу у центру града. Али послератне комунисте помињање Карађорђа асоцира на васколике Карађорђевиће, којима су у рату и после рата све одузели. Можда Срби не заборављају и не праштају Карађорђу да је побегао из Србије после слома Првог српског устанка и да се вратио после неколико година, да под плаштом грчке секте диже буну на целом Балкану.
Уосталом, Карађорђевићи (изузев краља Петра Карађорђевића Ослободиоца) нису се прославили у двадесетом (а ни у двадесетпрвом) веку.
Уосталом, Карађорђевићи (изузев краља Петра Карађорђевића Ослободиоца) нису се прославили у двадесетом (а ни у двадесетпрвом) веку.
Али дали су дугачку улицу Пенезић Крцун Слободану, од Савског трга па све до Булевара војводе Живојина Мишића и у ту улицу сместили су Палату правде. Па то нигде нема! У улици која носи име по човеку који је српским жртвама окрвавио руке изнад лаката, који је на све могуће начине рушио васколики правни систем, изградише грађевину која треба да буде симбол примене права у држави. Какве је злочине тај човек радио, треба гроб да му се затре.
Променише име улице у Савску, тако да се Улица Савски трг надовезује на Савску улицу (или обрнуто).
Променише име улице у Савску, тако да се Улица Савски трг надовезује на Савску улицу (или обрнуто).
Преко пута Палате правде је зграда, у којој је смештена дирекција предузећа Кола за спавање и ручавање Југословенских железница. Ту сам добио запослење, давали ми одличне услове, а ја, млад, луд, наиван, одох у српску полицију, у СУП Крагујевац, одакле и поред одличних радних резултата, побегох од злодела секретара Арсенијевић Драгомира и начелника Јовановић Драгоша и њихових бандита главом без обзира.
Железничка станица је чеона, значи возови одатле полазе и ту се завршава њихов пут. Мало је таквих станица по Европи, обично су проточне, у разним смеровима. Таква станица је недостатак, али када се градила, Србија је имала границу на Сави и Дунаву.
Због тога београдска железничка станица има окретницу локомотива, код старе ложионице, која је заштићени културни објекат.
На станици су перони, са по два колосека. Свашта има на станици, у оквиру објекта.
Због тога београдска железничка станица има окретницу локомотива, код старе ложионице, која је заштићени културни објекат.
На станици су перони, са по два колосека. Свашта има на станици, у оквиру објекта.
Ту је станица милиције, за контролу путника и робе по возовима (која некада била под непосредном надлежношћу републичког СУП-а), а после је постало обично полицијско одељење Полицијске станице Савски Венац и покривала је цели Савски трг са прилазним саобраћајницама.
После Великог рата, неко је изградио велику зграду (кућни број 9) на углу са Немањином улицом и ту сместио борачка и инвалидска удружења и у неколико десетина стамбених јединица и станаре. Нејасно је, зашто је зграда за српске борце смештена у забаченом крају, поред станица, хотела и куплераја.
Причало се до скоро, да је паре за зидање зграде дао краљ Александар Карађорђевић Ујединилац, што није тачно. Он је натерао разне богаташе да поклоне новац за зидање зграде, али прича је прихватљива за тада (а Бога ми и сада) одбачене српске јунаке.
После Другог рата ту се уселише комунистичка борачка и инвалидска удружења, а главешине поделише станове међу собом.
Уместо биоскопа Партизан, ту је порнографски биоскоп, који ради дан и ноћ, а поред њега је и продавница сексуалних помагала. Иза угла је продавница опреме за инвалиде.
Причало се до скоро, да је паре за зидање зграде дао краљ Александар Карађорђевић Ујединилац, што није тачно. Он је натерао разне богаташе да поклоне новац за зидање зграде, али прича је прихватљива за тада (а Бога ми и сада) одбачене српске јунаке.
После Другог рата ту се уселише комунистичка борачка и инвалидска удружења, а главешине поделише станове међу собом.
Уместо биоскопа Партизан, ту је порнографски биоскоп, који ради дан и ноћ, а поред њега је и продавница сексуалних помагала. Иза угла је продавница опреме за инвалиде.
И та је зграда мене дотицала, на неки начин.
Ковачевић Стево је ту основао Удружење ратних војних инвалида, а после се завадио са свима и долазио код мене (безуспешно) да му помогнем у мени нејасном рату са осталима, са којима је до јуче свирао у једну тикву.
Станић Миливој ми је донео лист непокретности за зграду са тражењем, да се покрене некакав поступак, како би се комунистички борци и инвалиди истерали из грађевине и да се раселе бесправни корисници, станари, сустанари, подстанари, закупци и слични станова у згради.
Неспорно је, да је зграда од неколико хиљада квадратних метара стамбеног и пословног простора издељена (читај: отета) кажњивим радњама овлашћених лица протеклих деценија и дибидус је девастирана.
Зграда са лепим изгледом, на ружном месту, намењена за хероје ратова, није заслужила такву судбину.
Ковачевић Стево је ту основао Удружење ратних војних инвалида, а после се завадио са свима и долазио код мене (безуспешно) да му помогнем у мени нејасном рату са осталима, са којима је до јуче свирао у једну тикву.
Станић Миливој ми је донео лист непокретности за зграду са тражењем, да се покрене некакав поступак, како би се комунистички борци и инвалиди истерали из грађевине и да се раселе бесправни корисници, станари, сустанари, подстанари, закупци и слични станова у згради.
Неспорно је, да је зграда од неколико хиљада квадратних метара стамбеног и пословног простора издељена (читај: отета) кажњивим радњама овлашћених лица протеклих деценија и дибидус је девастирана.
Зграда са лепим изгледом, на ружном месту, намењена за хероје ратова, није заслужила такву судбину.
Ту је болница "Свети Сава" у којој се лечи од неуролошких болести. Тешки болесници.
Једно време директор је био др Рашковић Јован (однекуд из привремено заузете територије Републике Српске Крајине), који се прославио реченицом (изговореном код хрватског усташе Туђман др Фрање), да су Срби луд народ. Његова ћерка Ивић др Санда Рашковић је званично изјавила да је Република Српска геноцидна творевина и да је у Сребреници био геноцид (има још бисера од ње).
Негде је написано, да се тражи да се болница исели из зграде и пресели на неку другу локацију, а да (иначе лепу) зграду реновирају у де лукс хотел.
Једно време директор је био др Рашковић Јован (однекуд из привремено заузете територије Републике Српске Крајине), који се прославио реченицом (изговореном код хрватског усташе Туђман др Фрање), да су Срби луд народ. Његова ћерка Ивић др Санда Рашковић је званично изјавила да је Република Српска геноцидна творевина и да је у Сребреници био геноцид (има још бисера од ње).
Негде је написано, да се тражи да се болница исели из зграде и пресели на неку другу локацију, а да (иначе лепу) зграду реновирају у де лукс хотел.
Зграду Поште 6 комунисти су после рата одмах уништили, како би се сакрио диван архитектонски приказ предратног времена. Та пошта је била велика, са својим колосеком и вагонима на железничкој станици и колицима (још тада) на батерије, који су развозили пошту по железничким композицијама, које су се спремале на далеке путе. Пошта је радила непрекидно и ту се мотао разни свет.
Сада пошта у целини нема такву улогу; писма се примају и шаљу електронски, постоји преко четрдесет поштанских оператера, главна пошта је изграђена у Земуну, држава нам је смањена, па нема потребе за обимним поштанским саобраћајем. Поштанских вагона и колица на струју више нема, пошта се по земљи и свету развози камионима, а негде и авионима.
Помиње се реновирање зграде поште 6 (11200 Београд) у предратном духу и претварање зграде у неки комерцијалнији садржај.
Сада пошта у целини нема такву улогу; писма се примају и шаљу електронски, постоји преко четрдесет поштанских оператера, главна пошта је изграђена у Земуну, држава нам је смањена, па нема потребе за обимним поштанским саобраћајем. Поштанских вагона и колица на струју више нема, пошта се по земљи и свету развози камионима, а негде и авионима.
Помиње се реновирање зграде поште 6 (11200 Београд) у предратном духу и претварање зграде у неки комерцијалнији садржај.
Савски трг се увелико обнавља. Све се уклања и гради се нешто ново. Зграда железничке станице споља је реновирана и у њој ће нешто бити, а шта, видеће се тек. На тргу ће бити споменик Стефану Немањи у величини примереној његовом имену и делу.
Планира се изградња новог моста на Сави и копање аутомобилског тунела поред Економског факултета, који би излазио на Булевар деспота Стефана Лазаревића на Палилули код зграде Полицијске управе за град Београд.
Све су то велики планови који захтевају доста времена и новца.
Планира се изградња новог моста на Сави и копање аутомобилског тунела поред Економског факултета, који би излазио на Булевар деспота Стефана Лазаревића на Палилули код зграде Полицијске управе за град Београд.
Све су то велики планови који захтевају доста времена и новца.
Сав тај простор, од Савске улице, преко Савског трга и Карађорђеве улице, па до пристаништне окретнице трамваја, од пре неколико година додатно је девастиран.
Дошли су дивљи и отерали питоме.
Неко нам је довукао (прича се, скоро милион) нама страних лица, разних назива из мноштва земаља. Не треба то нама.
Тај који их је довео, изабрао је овај простор за њихово смештање. Нису многи остали, отишли су стомаком за хлебом, на трули запад.
И ово неколико хиљада (а можда и неколико десетина хиљада) који су остали, стварају нам мноштво проблема. Држава их тетоше, да се прикажемо као добри домаћини (а ко је и где је у свету Србе лепо примио: нико, никада и нигде!).
Код Хале спортова "Ранко Жеравица" у Париске комуне (поред зграде где је живела моја најмлађа тетка Цвета и њен син Драган) видех, велики улични рекламни пано (звани светлећи билборд), где се тражи од Срба да добродушно прихвате ова страна лица, како би они (сранци) нашли у Србији своју нову отаџбину, а у Србима нашли своје нове сународнике.
Примена глобалне политике на делу: иселити Србе из Србије, населити Србију (или како ће се већ звати) људима друге вере, расе, културе, својстава.
Дошли су дивљи и отерали питоме.
Неко нам је довукао (прича се, скоро милион) нама страних лица, разних назива из мноштва земаља. Не треба то нама.
Тај који их је довео, изабрао је овај простор за њихово смештање. Нису многи остали, отишли су стомаком за хлебом, на трули запад.
И ово неколико хиљада (а можда и неколико десетина хиљада) који су остали, стварају нам мноштво проблема. Држава их тетоше, да се прикажемо као добри домаћини (а ко је и где је у свету Србе лепо примио: нико, никада и нигде!).
Код Хале спортова "Ранко Жеравица" у Париске комуне (поред зграде где је живела моја најмлађа тетка Цвета и њен син Драган) видех, велики улични рекламни пано (звани светлећи билборд), где се тражи од Срба да добродушно прихвате ова страна лица, како би они (сранци) нашли у Србији своју нову отаџбину, а у Србима нашли своје нове сународнике.
Примена глобалне политике на делу: иселити Србе из Србије, населити Србију (или како ће се већ звати) људима друге вере, расе, културе, својстава.
Поред ових страних, на Саву се спустише и домаћи дивљи, заузеше напуштене објекте који су у ничијој својини и ту се размилише. Као, чувају традицију Београда.
Ма то је исламска традиција, а не српска. Сам назив Сава мала (савска махала, улица) указује да су нам на том простору све оставили Турци селџуци османлије. И тај који спречава уклањање мухамеданских трагова, обезбеђује да у српском престоном граду Београду и даље буде присутан дух агресора, освајача, кољача, набијача глава на колац.
Да се не говори о алкохолисању, блуду, промету и уживању опијата, проституцији...
Ма то је исламска традиција, а не српска. Сам назив Сава мала (савска махала, улица) указује да су нам на том простору све оставили Турци селџуци османлије. И тај који спречава уклањање мухамеданских трагова, обезбеђује да у српском престоном граду Београду и даље буде присутан дух агресора, освајача, кољача, набијача глава на колац.
Да се не говори о алкохолисању, блуду, промету и уживању опијата, проституцији...
Испред борачко - инвалидске зграде је окретница са већим бројем линија аутобуског јавног градског превоза. То губи сврху, јер нема људи који долазе и одлазе возом, укида се и аутобуска станица (нова се гради код железничке станице Нови Београд).
Иза окретнице, испред порнографског биоскопа и радње за продају сексуалних помагала, неко је пре неку годину направио ругло од споменика српским борцима у ратовима од 1990. до 2000. године (било је пет сецесионистичка рата и две бежаније, да се не заборави).
Није им био довољан скарадни обелиск Марковић Мирјане Милошевић на новобеоградском Ушћу, него су овим срањем тотално уназадили српске борце у светој борби за крст часни и слободу златну. Тај који је градио то обележје, вероватно је плитко мислио, да се споменик борцима мора поставити испред борачко - инвалидске зграде (sic!).
Споменик српским борцима мора бити монументалан и да се постави усред српског престоног града Београда.
Најпримереније је, да се спомен обележје српским борцима изгради код Дома Народне скупштине Републике Србије, да се трг преименује у Трг српских бораца и да се уклони споменик оном криминалцу Пашић Николи.
Није им био довољан скарадни обелиск Марковић Мирјане Милошевић на новобеоградском Ушћу, него су овим срањем тотално уназадили српске борце у светој борби за крст часни и слободу златну. Тај који је градио то обележје, вероватно је плитко мислио, да се споменик борцима мора поставити испред борачко - инвалидске зграде (sic!).
Споменик српским борцима мора бити монументалан и да се постави усред српског престоног града Београда.
Најпримереније је, да се спомен обележје српским борцима изгради код Дома Народне скупштине Републике Србије, да се трг преименује у Трг српских бораца и да се уклони споменик оном криминалцу Пашић Николи.
Поред Савског трга и Савске улице, од скоро постоји и Савска променада.
То је шеталиште поред Саве, од Бранковог моста до Београдског сајма (да се простире даље, узводно до Макиша, могло би се рећи да наставља традицију дивне Андрићеве приповетке "Зеко").
Променада је део стамбено пословног насеља названог Београд на води.
Многи критикују изградњу грађевина и путева на том простору. Не знам зашто, када је не тако скоро изграђен београдски железнички чвор (под земљом и изнад земље), што је указивало још тада, да ће се са Савског трга уклонити железничка станица, а градња веће аутобуске станице никада није била доведена у питање.
Ипак је у питању новац, јер иза свега увек стоји вишак вредности - својина.
Најчудније су речи, да зграде заклањају поглед на реку. Волео бих да видим да ли је неко од тих критичара икада сишао на обалу Саве (или Дунава), купао се у реци, возио чамац, ловио рибу, држао девојку за руку у шетњи поред реке и слично.
Прича се, да је тамо неки политичар помињао изградњу новог моста, који би се настављао на Немањину улицу и премоштавао Саву до Старог сајмишта, што је урбанистичко - архитектонско - грађевинска небулоза.
Добро је да се све старо, безвредно и ружно руши, а да се гради нешто ново, трајно и лепо.
Србима је онемогућено да имају ренесансу (рече велики српски мислилац овог времена) и све старо није вредно или је остатак трагова завојевача српске земље.
Треба времена и пара да се то ново изгради, али добро је: важно је да се гради.
То је шеталиште поред Саве, од Бранковог моста до Београдског сајма (да се простире даље, узводно до Макиша, могло би се рећи да наставља традицију дивне Андрићеве приповетке "Зеко").
Променада је део стамбено пословног насеља названог Београд на води.
Многи критикују изградњу грађевина и путева на том простору. Не знам зашто, када је не тако скоро изграђен београдски железнички чвор (под земљом и изнад земље), што је указивало још тада, да ће се са Савског трга уклонити железничка станица, а градња веће аутобуске станице никада није била доведена у питање.
Ипак је у питању новац, јер иза свега увек стоји вишак вредности - својина.
Најчудније су речи, да зграде заклањају поглед на реку. Волео бих да видим да ли је неко од тих критичара икада сишао на обалу Саве (или Дунава), купао се у реци, возио чамац, ловио рибу, држао девојку за руку у шетњи поред реке и слично.
Прича се, да је тамо неки политичар помињао изградњу новог моста, који би се настављао на Немањину улицу и премоштавао Саву до Старог сајмишта, што је урбанистичко - архитектонско - грађевинска небулоза.
Добро је да се све старо, безвредно и ружно руши, а да се гради нешто ново, трајно и лепо.
Србима је онемогућено да имају ренесансу (рече велики српски мислилац овог времена) и све старо није вредно или је остатак трагова завојевача српске земље.
Треба времена и пара да се то ново изгради, али добро је: важно је да се гради.
Радомир М. Мисаљевић
Београд,
18. јануар 2020. године
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.
