Нисам неки познавалац Козарца и околине (не видим разлог, зашто бих био). Не волим дим и смрад велике траве.
Да би се стигло до Мраковице, мора се проћи кроз Козарац. То је јужни прилаз на Козару.
Северни, поред манастира Моштаница (село Горњоселци, општина Козарска Дубица), није изграђен. Постоји лош макадамски пут, који служи за извлачење дрвета из шуме. Комунисти су асфалтирали пут кроз мухамеданска села, а запоставили саобраћајнице које су трасиране кроз српска православна насеља.
Захваљујући мом претку, изграђен је пут (и пруга уског колосека) до Моштанице, одакле је његово предузеће, на размеђу два бурна века, експлоталисало шуму.
Северни, поред манастира Моштаница (село Горњоселци, општина Козарска Дубица), није изграђен. Постоји лош макадамски пут, који служи за извлачење дрвета из шуме. Комунисти су асфалтирали пут кроз мухамеданска села, а запоставили саобраћајнице које су трасиране кроз српска православна насеља.
Захваљујући мом претку, изграђен је пут (и пруга уског колосека) до Моштанице, одакле је његово предузеће, на размеђу два бурна века, експлоталисало шуму.
Може се рећи, да појам Козарац обухвата више насеља поред магистралног пута (будућег аутопута) Приједор - Бања Лука. Ту живи преко 20.000 мухамеданаца.
Џихадлијска исламска енклава међу Србима православцима.
Та бројка говори, да је у претходним вековима велики број Срба са приједорске општине прешло на ислам. Нешто слично се десило у крајевима западно од Уне (тзв. љута Крајина).
Као и у потпросарском селу Орахова, општина Градишка, на магистралном путу Козарска Дубица - Градишка.
Козарац је био појам заосталости. Такав је народ. Имали су много деце, мноштво џамија, мало школа. Нису се дружили са људима изван њихове регије. Једном сам тамо био на кафи, када је био неки исламски празник. Скупили су се и гледали у нас са подозрењем. Када сам ишао на Мраковицу, имао сам утисак да постоје страже и да бележе свакога ко пролази кроз њихово насеље.
Џихадлијска исламска енклава међу Србима православцима.
Та бројка говори, да је у претходним вековима велики број Срба са приједорске општине прешло на ислам. Нешто слично се десило у крајевима западно од Уне (тзв. љута Крајина).
Као и у потпросарском селу Орахова, општина Градишка, на магистралном путу Козарска Дубица - Градишка.
Козарац је био појам заосталости. Такав је народ. Имали су много деце, мноштво џамија, мало школа. Нису се дружили са људима изван њихове регије. Једном сам тамо био на кафи, када је био неки исламски празник. Скупили су се и гледали у нас са подозрењем. Када сам ишао на Мраковицу, имао сам утисак да постоје страже и да бележе свакога ко пролази кроз њихово насеље.
Козарачки муслимани били су првоборци исламске оружане побуне деведесетих година прошлог века (са арбанасима, тзв. санџаклијама, љутим крајишницима и осталим башибозуцима). Претходно су војно знање стицали по Словенији, Хрватској, Косову и Метохији, Старој Рашкој, Немачкој. Ишли су на ратишта широм Блиског и Средњег истока, борећи се у џихаду против "неверника".
Одмах су кренули са убијањем Срба. Рат у Приједору је тако почео, што су козарачки муслимани ничим изазвани убили преко 20 српских полицајаца.
Одмах су кренули са убијањем Срба. Рат у Приједору је тако почео, што су козарачки муслимани ничим изазвани убили преко 20 српских полицајаца.
Домаћи Турци из Козарца убијали су Србе од доласка Турака на Балкан. Нису могли поднети да гледају своје претке.
Њихови покољи Срба су постали чувени за време владавине Аустоугарске, за време Великог рата (шуцкори). Посебно су се истакли у убијању Срба на Козари током Другог светског рата.
Њихови покољи Срба су постали чувени за време владавине Аустоугарске, за време Великог рата (шуцкори). Посебно су се истакли у убијању Срба на Козари током Другог светског рата.
И сада су тамо верски затуцани. Исламске земљу су им обновиле куће и џамије. Ретко ко да сме проћи кроз Козарац и остала насеља. Добро, нема ни потребе, осим туристичке.
Одлазак на Мраковицу је поражавајући. Ту је велики споменик "козарачкој епопеји".
Комунисти су 1941. године одвели на Козару преко 100.000 Срба и тамо почели да праве њихову "државу". Када су хрватске усташе 1942. године одлучили да то растуре, комунисти су побегли преко Доње Јутрогуште и оставили на милост и немилост хрватским усташама и њиховом цвећу небрањен народ.
Комунисти су 1941. године одвели на Козару преко 100.000 Срба и тамо почели да праве њихову "државу". Када су хрватске усташе 1942. године одлучили да то растуре, комунисти су побегли преко Доње Јутрогуште и оставили на милост и немилост хрватским усташама и њиховом цвећу небрањен народ.
Да ли током или после рата, Ђаковић Раденко ми је помињао Приједор. Нисам схватио (биће ми јасније мало касније илити мало сутра).
Углавном од њега и браће Батос (Милош и Миро), а Бога ми и од Крњајић Љубана, чуле су се вести, мало другачије, којим су осуђивали Србе.
После сам повезао. Раденкова жена је католкиња, Мирослава, пореклом из Банијске Дубице. Милошева жена је Амира, домаћа Туркиња. Љубанова жена, Софија, је католкиња.
Раденко је био и писар у 11. Дубичкој лакој бригади (заједно са Слијепчевић Владом, који је отео Ристић Наду од Батос Милоша).
Не тако далеке 1971. године, Ђаковић и Батос (Миро), током кошаркашке утакмице студената правних факултета Ниша и Загријеба (у Хали спортова "Ранко Жеравица" у Новом Београду), викали су загрепчанима: усташе, усташе! (после су постали кумови, Раденко и Миро).
И тако је Раденко, мало - мало, говорио, да се мора причати о Приједору. Није говорио о приједорским Турцима, посебно оним из Козарца, који су у рано пролеће 1992. године убили приједорске полицајце, заузели Полицијску станицу, отели тамошње оружје и кренули да убијају редом Србе.
Раденко је неко време био у прекоманди у Калиновику, тамо се напио, украо нечији путнички аутомобил, направио саобраћајни удес и задобио телесне повреде. Средио је, да му се то третира као рањавање у зони борбених дејстава.
Углавном од њега и браће Батос (Милош и Миро), а Бога ми и од Крњајић Љубана, чуле су се вести, мало другачије, којим су осуђивали Србе.
После сам повезао. Раденкова жена је католкиња, Мирослава, пореклом из Банијске Дубице. Милошева жена је Амира, домаћа Туркиња. Љубанова жена, Софија, је католкиња.
Раденко је био и писар у 11. Дубичкој лакој бригади (заједно са Слијепчевић Владом, који је отео Ристић Наду од Батос Милоша).
Не тако далеке 1971. године, Ђаковић и Батос (Миро), током кошаркашке утакмице студената правних факултета Ниша и Загријеба (у Хали спортова "Ранко Жеравица" у Новом Београду), викали су загрепчанима: усташе, усташе! (после су постали кумови, Раденко и Миро).
И тако је Раденко, мало - мало, говорио, да се мора причати о Приједору. Није говорио о приједорским Турцима, посебно оним из Козарца, који су у рано пролеће 1992. године убили приједорске полицајце, заузели Полицијску станицу, отели тамошње оружје и кренули да убијају редом Србе.
Раденко је неко време био у прекоманди у Калиновику, тамо се напио, украо нечији путнички аутомобил, направио саобраћајни удес и задобио телесне повреде. Средио је, да му се то третира као рањавање у зони борбених дејстава.
Док сам се опорављао у бањи Мљечаница, био сам у соби са Цуњак Чедом, српским борцем из Приједора. У њега су муслимани сасули читав рафал у ноге негде у Посавини. Причао ми је, какво су зло Србима начинили приједорски Турци, посебно они из Козарца.
После овог рата, Козарчани су изградили за себе ореол жртве. И у томе су успели. Сви су заборавили како и зашто је тамо рат започео.
У овом времену, они су браниоци ислама и клања.
Не могу домаћи Турци из Козарца (и друге потурице широм српске земље) да за себе траже и "обезбеђују" посебан третман у односу на Србе, којима су окружени. То су потомци окупатора (Турци османлије селџуци), са хришћанства су прешли на ислам, вековима су служили окупаторима, геноцидно убијајући своје српске хришћанске претке.
Они су страно тело на српској земљи и када су већ овде остали, морају таквог свог статуса бити свесни.
Ништа више и ништа мање.
У овом времену, они су браниоци ислама и клања.
Не могу домаћи Турци из Козарца (и друге потурице широм српске земље) да за себе траже и "обезбеђују" посебан третман у односу на Србе, којима су окружени. То су потомци окупатора (Турци османлије селџуци), са хришћанства су прешли на ислам, вековима су служили окупаторима, геноцидно убијајући своје српске хришћанске претке.
Они су страно тело на српској земљи и када су већ овде остали, морају таквог свог статуса бити свесни.
Ништа више и ништа мање.
Написах ово, јер скоро спознах, да се домаћи Турци у Козарцу оружано буне против Срба, Српске.
И како потурицама веровати, када су продали веру за вечеру.
И како потурицама веровати, када су продали веру за вечеру.
Радомир М. Мисаљевић
Београд, 30. јул 2019. године
© Овај текст представља интелектуалну својину Радомира М. Мисаљевића и заштићен је као ауторско и сродно право.
Павле Јовановић (1859 - 1957.): Башибозуци пред капијом (1887-1888.), уље на платну
