Топло срце, хладне руке, чист образ

Jus obruitur vi*

Неко је подмукло смислио кованицу о тобожњој игри полицајаца и криминалаца, желећи на тај начин да изједначи ове две „професије“.
Али није то тако.

Нити су једнаки, нити се играју: борба је то непрестана.

Прво су се на историјској сцени појавили криминалци, па тек онда полицајци.

Некада смо у криминологији учили, да је криминал настао у оно давно време, када је неко узео неку до тада заједничку ствар, подигао је, показао је осталима и рекао јасно и гласно: ово је моје.

 

Криминалци имају искључиви циљ, да узимају покретне и непокретне ствари од трећих лица и да их присвајају за себе. Значи, неко други ради и ствара, стиче имовину (читај: вишак вредности - својина), а криминалци чекају да се то направи и онда насилним путем (по правилу!) одузимају од онога који је имовину стекао за себе.

Искључиви задатак криминалаца је да прати и утврђује ко има непокретности и покретне ствари, како би од тога (који је то стекао и то има у својој својини и државини) одузео на противправан начин.
Пренос стварног права предметне ствари са сопственика / држаоца на криминалца је незаконит: крађа са нападом и угрожавањем живота и тела.
Посао криминалца је да утврди где је та имовина, у каквом је стању и ко са њом располаже. Значи, криминалац не привређује, не стиче ништа, него од трећих лица отима његову покретну или непокретну ствар.
Да, криминалци отимају и непокретности на тај начин, што повређују границе катастарских парцела (како се то каже у стварном праву).

Од криминалаца су се најпре људи сами бранили самоорганизовањем и непосредним супростављањем, односно самозаштитом своје имовине.
То није донело повољне резултате, јер су криминалци безобзирнији од осталих, који по васцели дан раде и стичу нову вредност, а криминалци се одмарају, хране, опијају, увежбају се за борбу и као такви су виспренији у односу на обичан свет који брани своја добра.

 Тек стварањем државе (право: темељ државе), могло се деловати делотворније против криминалаца употребом организоване и обучене групе људи који су за државни новац били спремни да се боре против криминалаца у заштити добара у држави.

 

Колико су се припадници таквих служби супростављали криминалцима, толико (ако не још и више) су се криминалци супростављали борцима (читај: полицајцима) у спречавању нарушавања реда у држави.
Такво стање постоји од памтивека.

И поред оснивања и изградње органа и поступака у борби против криминалитета (sui generis криминала), неспорно је да је криминал у предности. Јер, самим својим постојањем потврђује се да криминал није побеђен, него је чак и узнапредовао (modus operandi sistem).

То је синергија криминала и примене права у држави.

Криминал се не може искоренити.

Криминал се мора сузбити на меру подношљиву у времену и простору.

Криминал мора добити такве појавне облике, који нису драстични у односу на понашање у држави: криминал мора бити "прихватљив" за обичне грађане.

Полицајци су склони помагању криминалцима, које се састоји пре свега у пропуштању спровођења оних радњи (нечињење), које би требало да спречавају појаву криминалитета и која морају да расветљавају извршене кажњиве радње.

Кажњиве радње су:

- кривична дела,
- прекршаји,
- привредни преступи,
- повреде радних обавеза у привредним субјектима, установама, органима државне управе и локалне самоуправе,
- повреде поступка у установама за издржавање кривичних санкција,
- повреда поступака у јединицама Војске Србије, у организационим јединицама Министарства унутрашњих послова,
- повреде поступака у удружењима.

Злоупотреба службеног положаја полицајаца (и друга кривична дела која врше службена лица на свом радом месту и у вршењу овлашћења свог положаја и радног места) представља непосредну радњу чињења кривичног дела, самостално или у садејству са криминалцима, а у корист криминалаца (на штету трећих лица и државе).

За такво криминализовано саучесништво, криминалци или плаћају полицајцима (примање и давање мита) или их уцењују неким компромитујућим материјалом или их изнуђују угрожавајући њихов живот и тело и њихових ближњих.

Ко једном помогне криминалцима, остаје заувек везан за њих.
То није више полицајац, него је криминалац у редовима полицајаца.

Уместо да полицајци користе криминалце у спречавању извршења и у расветљавању извршених кривичних дела (оперативне везе: информатори и сарадници), такви полицајци постадоше оперативне везе криминалаца.
Такав „правни посао“, закључен између криминалца и полицајца, не може се поништити, рушити, побијати, мењати, раскинути. Нема ту позивања на вишу силу, clausulu rebus sic standibus, савесност и поштење у промету, довођење у правну и стварну заблуду, не може се побећи, не може се променити идентитет...

То је pacta sunt servanda између криминалца и полицајца (уговорне стране).
Уговор престаје да важи једино наступањем чињенице смрти (питање је, да ли и тада, јер постоје наследници на обе стране).

Сваки грађанин мора да се запита, шта то доприноси:

- да се криминалитет бројчано повећава,

- да се повећава број повратника,

- да се повећава број малолетних лица и млађих пунолетних лица у извршењу кривичних дела,

- да се повећава број извршилаца кривичних дела, који се позивају на мах, несвесни нехат, постојање смањење урачунљивости, односно непостојање урачунљивости, крајњу нужду и нужну одбрану,

- да се повећава број начина извршења кривичних дела,

- да се повећава број кривичних дела извршених директним умишљајем,

- да се смањује број пријављених извршених кривичних дела,

- да се смањује број расветљених пријављених кривичних дела,

- да се смањује број откривених кривичних дела применом криминалистике, пре свега оперативе,

- да се кривична дела врше на изразито дрзак, свиреп и безобзиран начин,
- да грађани не помажу полицији, тужилаштвима, судовима у спречавању извршења кривичних дела, да не пријављују извршена кривична дела, да не пружају релевантне податке у расветљавању кривичних дела,

- да улицама и трговима, горама и водама, пругама и друмовима владају криминалци, а не полицајци,

- да не постоје генерална и специјална превенција,

- да не постоји примена права у држави, него да постоји примена криминала у држави и према грађанима.

 

И поред веома разгранатог система образовања (по врсти и количински) у области права, одбране, безбедности, неспорно је, да су лица која раде на спречавању извршења и расветљавању извршених кривичних дела нестручна, немотивисана, подмићена, заплашена, незаконита у поступању, непристојна, неподесна за послове која обављају.

 

Старешине у полицији (директор, начелници, шефови, вође, командири, државни секретари, помоћници, заменици, саветници) имају искључиви радни задатак, да спречавају своје подређене да обављају послове због којих постоји полиција: спречавање извршења кривичних дела и прекршаја и расветљавање истих у случају да се изврше. Старешине су тај задатак добиле од својих надређених.

Надређени полицијским старешинама су политичари, државници, криминалци.
Полицијом на тај начин руководе државници, политичари, криминалци, а не закони и подзаконска акта (de lege lata).

 

Држава криминалаца - криминална држава.

 

*Сила сахрањује право.

 

pravacglasilo.blogspot.com

srpskistrazilac.blogspot.com

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/05/blog-post_13.html

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/05/blog-post_22.html

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/06/blog-post_45.html

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/05/blog-post_27.html

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/06/blog-post.html

 

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,

19. фебруар 2020. године

 

      © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.



Panta rei

На згради која се налази на Савском тргу број 9 у Београду (Градска општина Савски венац), деценијама се налази плава метална табла са натписом: Улица, Савски трг. Смета то сваком језичком чистунцу, јер се не подударају појмови трг са улицом. После сам спознао, да кућне бројеве и смерове улица одређују геометри, те ме није више изненађивало такво језичко незнање (знајући их веома добро по злу, из времена мог директоровања њима). По медијама су се појављивали добронамерни текстови и видео прилози, који су указивали на сличне аномалије у разним деловима града.

Савски трг је град за себе. Ту се налази свашта. Од мушких, женских и мешаних профукњача, преко хотела, ресторана, посластичарница, (две) аутобуске и железничке станице, болнице, главне поште, до Палате правде.
Угоститељски објекти су по правилу неуредни, прљави, запуштени, на нивоу ћумеза, али са великим прометом, што јела, што пића. Путници намерници морају да се окрепе и дај шта даш.
Толико мноштво људи и разних превозних средстава се дању и ноћу туда креће, да такво стање није забележено нигде, барем на овом делу Балкана.
Не верујем, да је такво стање плански урађено. Ту је био мали пијац, а после железничка станица. Аутобуска станица се угнездила на малом простору, а у намери да буде поред возова који долазе и одлазе. Мало даље је и путничко речно пристаниште, тако да су та три вида саобраћаја повезана. Док је аеродром био одмах ту, преко Саве, може се говорити о јединством споју четири саобраћајна вида.
А можда и јесте урађено с циљем, да би се белосветски полусвет сместио на једном месту, далеко од центра града, на обалу реке.
Толика концентрација лица на тако малом простору, није пожељна, пре свега из разлога безбедности. Људи се гурају, ударају међу собом, стешњени су. Нема довољно ни места за одмор, пијење и једење, тако да је све хаотично.
Такво стање траје деценијама.

Конфигурација тла Београда је специфична. Нема веће равне површине: све је по брдима. Овде је београдски гребен, који је омеђен некадашњим Мокролушким потоком (који се у Саву уливао код Мостара) и рекама Савом и Дунавом. Због тога је Савски трг толико оптерећен саобраћајем, јер се мора стићи око брда на другу страну града (где је мост преко Дунава за Банат).
Западна брда омеђена су Топчидерском реком и још западније (према Обреновцу) београдском Посавином.
У последње време прича се о обимнијој градњи у равничарском посавском селу Макиш, Градска општина Чукарица, што је веома дискутабилно, јер су ту бунари из којих се црпи вода за водоснабдевање читавог Београда.

Ова равна површина, од око 300 хектара, искоришћена је за смештај различитог привредног и другог садржаја. Нема ту неких већих стамбених насеља, јер су за становања подесни и брдовити предели. А ко ће и да станује у котлини, која је често под кошавом, маглом и смогом, са буком од саобраћаја и разних машина. Да се не говори о томе, да је читав крај на лошем гласу због јавне презентације беде, пијанства, неморала и сличних асоцијалних радњи.

Најпре се појавио план о изградњи две аутобуске станице север и југ, што је добро, јер неће бити много људи и аутобуса на једном месту, а и неће бити оптерећени (ионако их је мало) мостови на Сави и Дунаву. Дуго је јужније од Аутокоманде према Нишу била насађена метална табла са ознаком да се ту гради аутобуска станица југ.
Затим су пробушили тунеле испод Београда са железничким пругама, које су од Раковице ишле до Панчевачког моста и до Земуна (преко новог савског моста). И на томе се стало. Добар и веома скуп пројект. Пруга се измешта из центра града и железничка станица (на другом крају града) спушта се под земљу.

Деценијама се мотам по Савском тргу. Најпре из Ниша, а затим из Крагујевца, па преко Београда (или возом или аутобусом), на запад (а понекад и на север, у Бачку). Чекајући на један од превоза, као сваки згубидан, обилазио сам знаменитости Улице Савски трг, са прилазним саобраћајницама.

Савским тргом одвија се обиман саобраћај, пре свега камиона и то оних најтежих. Ту је веза севера и запада са Панчевачким мостом. Камиони су деценијама тутњали и уништавали пре свега трамвајску пругу. Када је направљен мост у Борчи, саобраћај је тамо преусмерен, али не тако драстично, јер је то дужа траса. Једино решење је да се оконча обилазница око Београда, деоница од Бубањ Потока преко Дунава до Панчева.
Ту је и железничка пруга до Панчева. Воз полази стандардизованом трасом, затим га преузме друга локомотива са друге стране станице и вози вагоне преко Дунав станице и Панчевачког моста до Панчева и Вршца.

На зграду железничке станице наслоњена је продавница пита са сиром и месом. Нису то буреци из тепсије (који се секу секачем за буреци), него су савијене мање пите (до 200 гр тестенине и 5 гр или сира или меса). Сопственик је шиптарин. У време строгих прописа о запошљавању радника код самосталних занатлија, тај човек је, како су причали полицајци из полицијске станице са друге стране зида, запошљавао скоро 150 шиптара на разним локацијама по Београду, где су правили, пекли и превозили питице до железничке станице. Радио је 24 часа, сваки дан. Продавао је дневно скоро тридесет хиљада тих мањих пита. Страшан промет, страшна зарада. Увек сам се питао, колико платио да би добио такву локацију (поред сличне пекаре, која је била тада у друштвеној својини и тотално је уништио).

Пицин парк поред Економског факултета је посебна прича. У парку стоје проститутке и лове муштерије, а на ободу парка су њихови макрои који гледају шта се збива и убиру зараду. Полицајци стоје поред њих и штите (да ли макрое, да ли муштерије, да ли сексуалне раднице).
Кроз парк је стаза до степеница које воде на Зелени венац. Туда дневно прође неколико десетина хиљада људи.

Чудно је, да је Вожд Ђорђе Петровић Карађорђе добио тако прљаву улицу, која се наставља од Савског трга и простире се до Улице војводе Петра Бојовића. За Србе је заслужнији Карађорђе од Милоша Великог, који има дугачку и широку улицу у центру града. Али послератне комунисте помињање Карађорђа асоцира на васколике Карађорђевиће, којима су у рату и после рата све одузели. Можда Срби не заборављају и не праштају Карађорђу да је побегао из Србије после слома Првог српског устанка и да се вратио после неколико година, да под плаштом грчке секте диже буну на целом Балкану.
Уосталом, Карађорђевићи (изузев краља Петра Карађорђевића Ослободиоца) нису се прославили у двадесетом (а ни у двадесетпрвом) веку.

Али дали су дугачку улицу Пенезић Крцун Слободану, од Савског трга па све до Булевара војводе Живојина Мишића и у ту улицу сместили су Палату правде. Па то нигде нема! У улици која носи име по човеку који је српским жртвама окрвавио руке изнад лаката, који је на све могуће начине рушио васколики правни систем, изградише грађевину која треба да буде симбол примене права у држави. Какве је злочине тај човек радио, треба гроб да му се затре.
Променише име улице у Савску, тако да се Улица Савски трг надовезује на Савску улицу (или обрнуто).

Преко пута Палате правде је зграда, у којој је смештена дирекција предузећа Кола за спавање и ручавање Југословенских железница. Ту сам добио запослење, давали ми одличне услове, а ја, млад, луд, наиван, одох у српску полицију, у СУП Крагујевац, одакле и поред одличних радних резултата, побегох од злодела секретара Арсенијевић Драгомира и начелника Јовановић Драгоша и њихових бандита главом без обзира.

Железничка станица је чеона, значи возови одатле полазе и ту се завршава њихов пут. Мало је таквих станица по Европи, обично су проточне, у разним смеровима. Таква станица је недостатак, али када се градила, Србија је имала границу на Сави и Дунаву.
Због тога београдска железничка станица има окретницу локомотива, код старе ложионице, која је заштићени културни објекат.
На станици су перони, са по два колосека. Свашта има на станици, у оквиру објекта.

Ту је станица милиције, за контролу путника и робе по возовима (која некада била под непосредном надлежношћу републичког СУП-а), а после је постало обично полицијско одељење Полицијске станице Савски Венац и покривала је цели Савски трг са прилазним саобраћајницама.

После Великог рата, неко је изградио велику зграду (кућни број 9) на углу са Немањином улицом и ту сместио борачка и инвалидска удружења и у неколико десетина стамбених јединица и станаре. Нејасно је, зашто је зграда за српске борце смештена у забаченом крају, поред станица, хотела и куплераја.
Причало се до скоро, да је паре за зидање зграде дао краљ Александар Карађорђевић Ујединилац, што није тачно. Он је натерао разне богаташе да поклоне новац за зидање зграде, али прича је прихватљива за тада (а Бога ми и сада) одбачене српске јунаке.
После Другог рата ту се уселише комунистичка борачка и инвалидска удружења, а главешине поделише станове међу собом.
Уместо биоскопа Партизан, ту је порнографски биоскоп, који ради дан и ноћ, а поред њега је и продавница сексуалних помагала. Иза угла је продавница опреме за инвалиде.

И та је зграда мене дотицала, на неки начин.
Ковачевић Стево је ту основао Удружење ратних војних инвалида, а после се завадио са свима и долазио код мене (безуспешно) да му помогнем у мени нејасном рату са осталима, са којима је до јуче свирао у једну тикву.
Станић Миливој ми је донео лист непокретности за зграду са тражењем, да се покрене некакав поступак, како би се комунистички борци и инвалиди истерали из грађевине и да се раселе бесправни корисници, станари, сустанари, подстанари, закупци и слични станова у згради.
Неспорно је, да је зграда од неколико хиљада квадратних метара стамбеног и пословног простора издељена (читај: отета) кажњивим радњама овлашћених лица протеклих деценија и дибидус је девастирана.
Зграда са лепим изгледом, на ружном месту, намењена за хероје ратова, није заслужила такву судбину.

Ту је болница "Свети Сава" у којој се лечи од неуролошких болести. Тешки болесници.
Једно време директор је био др Рашковић Јован (однекуд из привремено заузете територије Републике Српске Крајине), који се прославио реченицом (изговореном код хрватског усташе Туђман др Фрање), да су Срби луд народ. Његова ћерка Ивић др Санда Рашковић је званично изјавила да је Република Српска геноцидна творевина и да је у Сребреници био геноцид (има још бисера од ње).
Негде је написано, да се тражи да се болница исели из зграде и пресели на неку другу локацију, а да (иначе лепу) зграду реновирају у де лукс хотел.

Зграду Поште 6 комунисти су после рата одмах уништили, како би се сакрио диван архитектонски приказ предратног времена. Та пошта је била велика, са својим колосеком и вагонима на железничкој станици и колицима (још тада) на батерије, који су развозили пошту по железничким композицијама, које су се спремале на далеке путе. Пошта је радила непрекидно и ту се мотао разни свет.
Сада пошта у целини нема такву улогу; писма се примају и шаљу електронски, постоји преко четрдесет поштанских оператера, главна пошта је изграђена у Земуну, држава нам је смањена, па нема потребе за обимним поштанским саобраћајем. Поштанских вагона и колица на струју више нема, пошта се по земљи и свету развози камионима, а негде и авионима.
Помиње се реновирање зграде поште 6 (11200 Београд) у предратном духу и претварање зграде у неки комерцијалнији садржај.

Савски трг се увелико обнавља. Све се уклања и гради се нешто ново. Зграда железничке станице споља је реновирана и у њој ће нешто бити, а шта, видеће се тек. На тргу ће бити споменик Стефану Немањи у величини примереној његовом имену и делу.
Планира се изградња новог моста на Сави и копање аутомобилског тунела поред Економског факултета, који би излазио на Булевар деспота Стефана Лазаревића на Палилули код зграде Полицијске управе за град Београд.
Све су то велики планови који захтевају доста времена и новца.

Сав тај простор, од Савске улице, преко Савског трга и Карађорђеве улице, па до пристаништне окретнице трамваја, од пре неколико година додатно је девастиран.
Дошли су дивљи и отерали питоме.
Неко нам је довукао (прича се, скоро милион) нама страних лица, разних назива из мноштва земаља. Не треба то нама.
Тај који их је довео, изабрао је овај простор за њихово смештање. Нису многи остали, отишли су стомаком за хлебом, на трули запад.
И ово неколико хиљада (а можда и неколико десетина хиљада) који су остали, стварају нам мноштво проблема. Држава их тетоше, да се прикажемо као добри домаћини (а ко је и где је у свету Србе лепо примио: нико, никада и нигде!).
Код Хале спортова "Ранко Жеравица" у Париске комуне (поред зграде где је живела моја најмлађа тетка Цвета и њен син Драган) видех, велики улични рекламни пано (звани светлећи билборд), где се тражи од Срба да добродушно прихвате ова страна лица, како би они (сранци) нашли у Србији своју нову отаџбину, а у Србима нашли своје нове сународнике.
Примена глобалне политике на делу: иселити Србе из Србије, населити Србију (или како ће се већ звати) људима друге вере, расе, културе, својстава.

Поред ових страних, на Саву се спустише и домаћи дивљи, заузеше напуштене објекте који су у ничијој својини и ту се размилише. Као, чувају традицију Београда.
Ма то је исламска традиција, а не српска. Сам назив Сава мала (савска махала, улица) указује да су нам на том простору све оставили Турци селџуци османлије. И тај који спречава уклањање мухамеданских трагова, обезбеђује да у српском престоном граду Београду и даље буде присутан дух агресора, освајача, кољача, набијача глава на колац.
Да се не говори о алкохолисању, блуду, промету и уживању опијата, проституцији...

Испред борачко - инвалидске зграде је окретница са већим бројем линија аутобуског јавног градског превоза. То губи сврху, јер нема људи који долазе и одлазе возом, укида се и аутобуска станица (нова се гради код железничке станице Нови Београд).

Иза окретнице, испред порнографског биоскопа и радње за продају сексуалних помагала, неко је пре неку годину направио ругло од споменика српским борцима у ратовима од 1990. до 2000. године (било је пет сецесионистичка рата и две бежаније, да се не заборави).
Није им био довољан скарадни обелиск Марковић Мирјане Милошевић на новобеоградском Ушћу, него су овим срањем тотално уназадили српске борце у светој борби за крст часни и слободу златну. Тај који је градио то обележје, вероватно је плитко мислио, да се споменик борцима мора поставити испред борачко - инвалидске зграде (sic!).
Споменик српским борцима мора бити монументалан и да се постави усред српског престоног града Београда.
Најпримереније је, да се спомен обележје српским борцима изгради код Дома Народне скупштине Републике Србије, да се трг преименује у Трг српских бораца и да се уклони споменик оном  криминалцу Пашић Николи.

Поред Савског трга и Савске улице, од скоро постоји и Савска променада.
То је шеталиште поред Саве, од Бранковог моста до Београдског сајма (да се простире даље, узводно до Макиша, могло би се рећи да наставља традицију дивне Андрићеве приповетке "Зеко").
Променада је део стамбено пословног насеља названог Београд на води.
Многи критикују изградњу грађевина и путева на том простору. Не знам зашто, када је не тако скоро изграђен београдски железнички чвор (под земљом и изнад земље), што је указивало још тада, да ће се са Савског трга уклонити железничка станица, а градња веће аутобуске станице никада није била доведена у питање.
Ипак је у питању новац, јер иза свега увек стоји вишак вредности - својина.
Најчудније су речи, да зграде заклањају поглед на реку. Волео бих да видим да ли је неко од тих критичара икада сишао на обалу Саве (или Дунава), купао се у реци, возио чамац, ловио рибу, држао девојку за руку у шетњи поред реке и слично.
Прича се, да је тамо неки политичар помињао изградњу новог моста, који би се настављао на Немањину улицу и премоштавао Саву до Старог сајмишта, што је урбанистичко - архитектонско - грађевинска небулоза.
Добро је да се све старо, безвредно и ружно руши, а да се гради нешто ново, трајно и лепо.
Србима је онемогућено да имају ренесансу (рече велики српски мислилац овог времена) и све старо није вредно или је остатак трагова завојевача српске земље.
Треба времена и пара да се то ново изгради, али добро је: важно је да се гради.

 

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,

18. јануар 2020. године

 

       © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.



Сви Мискали радикали, а Цикоте демократе

Моја баба по оцу, Даринка, је из породице Ђапа. Они су од неког просарског села. Било је пет сестара Ђапинки и удале су се у разне значајне српске грађанске породице: Мисаљевићи, Бижићи, Цикоте, Матаруге, Вујасиновићи.

Постојала је међуратна политичка фраза: Сви Мискали (Мисаљевићи) радикали, а Цикоте демократе.

Када се појавило ововременско вишестраначје, неки су се сетили те флоскуле и питали ме, да ћу се учланити у радикале, а ја одговарам питањем: а у које радикале, када их има шест политичких странака. И тако никада нисам нигде.

Много касније спознао сам о радикалима. Основали су их Пашић Никола и Марковић Светозар и преко њих пласирали комунизам, који су донели из Швајцарске (све зло долази из Швајцарске; зашто се комунизам није примио у Енглеској и Немачкој, одакле су пореклом његови творци, Маркс и Енгелс). О злочиначком деловању Пашић Николе, може се и мора се писати наширко и надугачко (није заслужио споменик у сред српског престоног града Београда). Према томе, када се то и још мноштво тога узме у обзир, не стоји ми на понос предметна узречица. Колико је познато Пашић и његови нису никада имали јасан и добронамеран програм васцелог српства (сетимо се трајног сукоба Драгутина Димитријевић Аписа са радикалима и Пашићем, да се не говори о непотребно изазваној Тимочкој буни).
Даље, о којим се Мисаљевићима ради. Неспорно је, да је васцела Јежевица била Мисаљевићева. Моји Мисаљевићи су пореклом од мог деда Јована (односно од његовог оца Ристе), којега су Аустроугари убили у румунском Араду на почетку Великог рата. Остала је баба Даринка са осморо деце. Један син, Манојло, убрзо је преминуо. Она се сама борила са проблемима у животу и извела сву своју децу на прави пут (свих седморо деце завршило је средњу школу, што је пандам садашњем факултету). Не верујем да су се тако млађана деца окренула политици. Не знам ни на које се радикале то односи, јер је и између два рата било више радикалских политичких странака (и удружења).

Ововременске радикале у Републици Српској основала је Национална безбедност Републике Српске (то је безбедносни орган настао од српских кадрова некадашње Службе државне безбедности у српским општинама). О томе су ми причали Брдар Ранко, Закић Момчило, Крњајић Љубан, Ђаковић Мирко, Миланковић Станко, Злокапа Остоја, Ђаковић Раденко, Батос Миро и Милош, Ћиро Николетић... То говори, да др Радован Караџић није имао утицај на ту Службу. Јер, зашто оснивати конкуренцију Српској демократској странци и то још у току трајања српског ослободилачког отаџбинског рата. Оснивачи на локалу били су чланови резервног састава оперативно - потерних група (о постојању ОПГ, као тајним државним злочиначким тројкама, детаљно сам учио из предмета државна безбедност на полицијском курсу у Зуцама). Председник је био Миланковић Станко, опскурни лик, општински чиновник, а главни је др Поплашен Никола, професор на Правном факултету у Бањој Луци. После их је др Шешељ Војислав узео под своје скуте, али је касније било више одметнутих група.

Цикотама су отели имање у Ђоловима и велику кућу у главној улици (у којој су се уселили Трубарци, од Кнешпоља). Цикоте никада нису долазили у место свог порекла, ми смо неко време одлазили код њих у Београд (имали су фотографску радњу негде на Славији).
Поред Цикота, у Београду је остао најмлађи стриц Јован Мисаљевић, а и моје три тетке по мајчиној линији, Милуновићеве са Вождовца (Гроздана, Босиљка, Цвета, а четврта, Даринка живела је најпре у Соко Бањи, после у Нишу).
Најстарији стриц Божидар отишао је у Бања Луку, стриц Ненад и тетка Мирјана живели су у Сарајеву, тетка Радојка у Љубљани.
Само су се вратили мој отац Младен (из Београда) и стриц Милорад (из заробљеништва у Норвешкој).
Живели смо у старој Мисаљевића кући у Јежевици.
Од целокупног имања Мисаљевића, остало нам је тих пет ари земље са кућом и помоћним зградама (а пре тога, више од пола вароши било је у нашој својини, око 500 хектара непокретности, а неко рече, чак и до хиљаду хектара).

Мајка је говорила, да су нам рођаци и Кецмановићи из Кнешпоља, од којих је један био председник или завнобиха илити авојна, а садашњи Кецмановићи су дибидус жути (а Бога ми и под знаком МИ 5 или МИ 6).
Сумњам у ту причу, јер су они сељаци и дошљаци, а Мисаљевићи су староседеоци и српска грађанска породица са националном традицијом. Али Кецмановић има споменик у Кнежици, а ни један Мисаљевић нема ни улицу у вароши.

Такође се помињало да нам је рођак и др Младен Стојановић, омиљен у народу, слабо помињан од властодржаца, јер се противио довођењу преко 100.000 српских сељака на слабо брањену Козару, ради прављења црвене комуне у сред рата (одакле су партизани побегли, а народ је побијен од стране хрватских усташа и њиховог цвећа, што на Козари, што у Јасеновцу, Доњој Градини, Старој Градишци).

И тако, може се рећи, да на неки начин баштиним и Давидовићеву - Гролову Демократску странку. Цикоте су мом оцу браћа од тетке, а мени дођу стричеви по бабиној линији.

Када су избили сецесионистички ратови (било их је пет и две бежаније, да се не заборави), основана је нова Демократска странка. Кажу да их је било дванаест оснивача, а Марко Јанковић Рокенролер тврди, да их је био укупно тринаест.
Сазнао сам у то време, да их је окупила републичка Служба државне безедности и наредила им да се оснује Демократска странка, као пандам Социјалистичкој партији Србији и већ (самостално) основаној Српској радикалној странци.
Према правилима криминалистичке оперативе, Служба државне безбедности прикупила је (према њиховој процени) довољно компромитујућег материјала (као један од услова за ангажовање оперативне везе: информатори и сарадници) за Мићуновић Драгољуба и његових дванаест хајдука, тако да су у свако време и на сваком месту могли од њих тражити да раде и говоре шта су хтели (учили су ме званично, да је Мићуновић педер, припада педерској подружници у Врњачкој Бањи, где се, поред Златибора, окупљају београдски чланови геј параде). Како ми је било гадљиво након такве спознаје, када сам морао да се неколико дана опорављам у Врњачкој Бањи.
После се неко одметнуо: или Служба државне безбедности од српског национализма или Демократска странка од Службе државне безбедности.
(Узгред, знало се поуздано, да од свих политичких странака у то време, српска Служба државне безбедности у Србији једино није основала Српску радикалну странку проф. др Војислава Шешеља).

Већ сам добро знао ко је ко, где је ко.
Демократска странка је од свог оснивања била антисрпски настројена (што је указивало да ради и прича по налогу антисрпских несрба и несрпских Срба). За све зло у тадашњој СФРЈ окривљивали су Србе, Србију, Српску православну цркву. Залагали су се, да се антисрпским сепаратистима омогући да растуре тадашњу државу и да оснивају своје државе и да Срби у тим новим државама постану националне мањине или да се иселе (како су говорили) негде у Африку. Ујединили су се са Вуком Драшковићем (који је феноменално лажним национализмом привукао завидан број присталица). Сви су били као Лењин и бандити: они су против рата, да рат престане, да се прихвати капитулација и пораз, да агресор, уместо кажњавања, буде награђен. Демократска странка после је постала чланица Социјалистичке интернационале (sic!).

У рату сам демократе додатно упознао, по злу и издајству. У Крепшићу, у мају месецу 1995. године, Маузер и његови пантери, тражили су од др Радована Караџића и генерала Ратка Младића велике паре да би се борили на страни Војске Републике Српске у нападу на Орашје и Оџак. (Они су се повукли и дошли су храбри Вукови са Вучјака). Пантери су имали своје тенкове, авионе и чамце по Сави и Дрини око Бијељине. Држали су Семберију и Посавину (одакле су Ђинђић Зоран, Милошевић Саво, Тадић Борис, рецимо) у страховлади и разним облицима криминала.
Савић Маузер Љубиша после је убијен, како се причало, у обрачуну више криминалних банди са свих страна, у подели за плен и територију. Толико о његовом (демокртатском) капацитету.

Када сам се 1991/1992. године мотао по Београду, свратих у Удружење Срба из бих на Теразијама. Када тамо, један од оснивача Демократске стране, Гојко Ђого. Ћутим и гледам, али му не верујем. Шта је, ту је. Човек седи на столици, има телефон са телефаксом и зове на све стране. Није ми јасно шта ради: да ли због публике, да остави утисак или стварно нешто ради. Међутим после сам увидео, да ништа није урадио, јер је Неретва пала у руке хрватских усташа.
Ту смо основали Српску новинску агенцију, СРНА, чији сам ратни дописник био све до 1993. године.
Ни тада, ни после, није ми јасно (биће ми јасније мало касније илити мало сутра), како један човек из честите српске породице Ђого из Старе Херцеговине (који је робијао због своје антикомунистичке поезије), може да буде несрпски Србин.

За анализу и закључивање је појава, да се около жутог језгра окупио не тако мали број тзв. интелектуалаца и уметника разних фела. Снимане су антисрпске музичке песме ("... мир, брате, мир..."), антисрпски филмови, писана антисрпска проза и поезија, организовани антисрпски скупови, дијалози, трибине, позивани људи на бојкот Српске цркве, на дезертерсво и бегање из тадашње ЈНА односно ВЈ и још мноштво тога

А они, на супротној страни, певали су ("... гађаћу те снајпером до Београда..."), писали, сликали, снимали о рату, клању и протеривању Срба. Овде су се правили да тога тамо нема, него су и даље тврдили да су Срби изазвали сецесију против заједничке државе и против Срба.

Како Срби могу бити против државе у коју су из два рата унели преко три милиона жртава, једино су Срби унели своју државу, једино су Срби државотворни народ.  Они други (словенци, хрвати, буњевци, домаћи турци, монтенегрини, мађарони, фолксдојчери, румуни, власи, бугари,  италијани, јужносрби, шиптари, комунисти) су се у свим ратовима јуначки и геноцидно борили против Срба и сада (на крају двадесетог века) се здушно боре против Срба и против државе, која им је опростила страховита антисрпска злодела.
Појавили су се медији са уређивачком антисрпском платформом.
Полиција, судови, тужилаштва, адвокати, апсанџије, официри подржавају антисрбе међу Србима.
Легализован је противприродни блуд и све остало што уз њега иде (декриминализација хомосексуализма).

Антисрпско деловање званично постаде српска идеологија.
Чудно, али је тако.
Није то од јуче. Вуче се то од 19. века (а можда и пре тога, од данка у крви и јањичара). Ипак, највеће зло Србима су нанели комунисти са њиховом идеологијом (тако је и у Руској Федерацији, где су комунисти ту некада снажну државу завили у црно).
Можда је ипак родоначелник антисрпства код Срба Вук Стефановић Караџић (како неки тврде, а нико не побија).

Од ове нове Демократске странке направише се мноштво разних политичких странака, а Бога ми и удружења (жуте пришипетље). Нема ту разлике у идеологији. Реч је искључиво у борби за новац и територију, коју им деле стране државе, преко својих органа, политичких странака, удружења, појединаца.

Постоји неспоран податак, да су код оборених (и на срећу убијених) пре свега америчких пилота током агресије из пролећа 1999. године, нађени спискови до двадесет јатака, којима се морају јавити за помоћ и подршку, а у случају своје хаварије (српска пета колона). Сва та лица су чланови Демократске странке, односно странака и удружења насталих од Демократске странке.         
Паметне бомбе и ракете захтевају навођење (или самонавођење) уз помоћ локатора, који се постављају на циљ. Локатора је било и нађени су. Један храбри београдски медији објавио је  чланак о томе, наводећи прецизно имена чланова Демократске странке који су постављали локаторе на циљеве по Србији (један је постао председник одбора за безбедност градског одбора Београда Демократске странке и после се оженио њиховом перјаницом, која је као свака честита превртачица због пара и власти, прешла у другу политичку странку).

Како Ђинђићу опростити и заборавити да је од осовине НАТО - ЕУ - САД - Ватикан - Ријад тражио да се бомбардују Срби на све стране (ту је и Александар Карађорђевић, поносни британски официр у српском Краљевском двору), а он је као дезертер побегао у монтенегринску дукљу (читај: црвена хрватска) код Ђукановић Мила (коме се одужио на тај начин, што му је званично омогућио сецесију од тадашње заједничке државе: послао му је Ђелић Божидара да успоставе немачку марку, после евро, као платежно средство у Црној Гори, а у Србији динар).
Није добро што је Ђинђић убијен; требало да је да му суди српски суд за злодела према Србима и српској држави.

Противник сам комунизма у његовом основном делу, а то је својина, из које произилази све зло које таква идеологија прописује и примењује.
Противник сам идеологије коју је инсталисао Слободан Милошевић и Социјалистичка партија Србије, јер су (и поред полулистичких парола) цементирали комунизам, а на националном и суверенистичком плану су доживели страховит пораз на све четири стране света, што им се не сме заборавити, нити сме опростити.
Противан сам према свима, који занемарују српски национални, културни, територијални, верски интегритет и суверенитет.

Демократска странка са својим пришипетљама имала је јасна задатак: васколико уништење српске државе и српског друштва.
Нико од њих није био у подређеном (било каквом) положају пре заузимања власти, тако да се не може говорити о негативној енергији накупљеној за време наводне страховладе претходног режима. Они су чак и у комунизму одлично живели. Причало се, да је Мићуновић јахао и бријао српскоправославне свештенике после Другог светског рата. У њиховим покретима, није било радника (или је било оних, који су преварени, који су плаћени, који су уцењени).
Значи, радили су за стране интересе, за домаће плаћенике и стране издајнике.
Запалити зграду Народне скупштине је скандалозно.
Једино је Србија испоручила свог председника страном суду.
Да се не говори о уништењу привреде у целини, Војске, полиције, апсана, судова, тужилаштаа, адвокатуре, здравства, образовања и васпитања, информисања, морала...

Српски Ватерло је 5. октобар 2000. године.

Разочарење је Јанковић Марко Рокенролер, човек који потиче из села Грошница, град Крагујевац (одакле су Милован Илић Минимакс, Марковић Снежана, председник Уставног суда Републике Србије).
Јанковић Марко понео се душевно и човечански у време моје операције и борбе за живот, на чему му похвала и захвалност.
Али у вези васколиког српства, од мене има голему критику.
Или је његово - њихово (читај: жуто) српство, негација српства.
 

misaljevicagumno.blogspot.com/20…/…/blog-post_3.html

misaljevicagumno.blogspot.com/20…/…/blog-post_5.html

misaljevicagumno.blogspot.com/2016/09/blog-post.html                                      

facebook.com/R.M.Misaljevic/posts/270193146788566

 

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,                                                                                                                                                                      10. јануар 2020. године

 

 © Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.



Грло, нос, уво

Губим глас, негде од 2010. године.
Иначе сам имао звонки глас, чак сам певао у (војничком) хору.

Оториноларинголози су феноменалци: не могу утврдити узрок губитка мога гласа, не могу одредити терапију, а кривицу сваљују на гастроентеролошке, неуролошке, нефролошке, онколошке, ендокринолошке, хируршке и друге тегобе у мом организму [sic].
Неспорно је и за мене и за њих, да ја глас губим и да се стање сваким даном погоршава.
Тихо причам, промукли глас, отежано гутам течност, отежано једем, штуцам, понекад осећам болове са унутрашње стране врата.
Њихова логика је следећа: немам више разлога да причам и не треба ми глас. Чекај судњи дан без гласа. 
                              
ОРЛ хирург др Јовица Миловановић, иначе професор (не занм, да ли је редован или ванредан)  Медицинског факултета у Београду, чак ми је мртав `ладан рекао, да болујем од карциногене параноје. Као да сам хипохондра.
А др Сања Крејовић Тривић, доцент, фонијатар (код које идем још од 2013. године), брани га речима, да лекари не иду код лекара на преглед, да не би сазнали да су болесни. Значи, лекари не верују да ће их медицина излечити и неће да се суоче са истином. А они не лече болесне болеснике.
Када сам ономад био код др Крејовић Тривић, иста је хтела да ме пошаље на неки ОРЛ преглед под анестезијом и да ми се поново уради скенер врата. Када је видела да ме је др Петровић Лаза (ОРЛ лекар из новобеоградског Дома здравља) упутио код горе иментованог др Миловановића, она се штрецнула. Како да ја то њој нисам рекао и шта има да тамо неки локални доктор шаље њене пацијенте њеном колеги. И одустала је од слања на преглед под анестезијом и одустала је од поновоног прегледа врата скенером. Сујета. И тако ја не знам шта ми је.
  
Др Крејовић Тривић представила ме својим студентима. Рекох им, да је исте тегобе имао Мајкал Даглас, глумац, да му лекари нису нашли ни узрок, ни оредили дијагнозу, ни преписали терапију. Он је сам себи све то одредио. Студенти су знали за ту причу и неки су смејали, неки су погнули главе (због васколиког медицинског незнања).
Поменуо сам јој и овдашњег политачара. Каже, није прошао кроз ОРЛ клинику. И није. Дијагаозу су му утврдили у Институту "Дедиње", а операцију су обавили на Стоматолошком факултету (не волим ни да му приђем, због тужног сећања на мајку).

Цркла да Бог да, сујета и сурењивост лакарска.

Сад су се ухватили за наводну Miastenija gravis, коју је у свом извештају поменула др Стошић Љиљана неуролог КБЦ "Земун", приликом последњег контролног прегледа код ње. Она је тражила да вадим крв ради утврђивања стања антитела. После сам вадио крв и дао на анализу на антитела и резултати су добри, што значи да немам miasteniju gravis.

Не знам каква је терапија. Нисам за операцију. Гледам људе којима је оперисано грло, па се најежим. Имају рупу на врату, која је порикривена газом.
За почетак, добро би било да су утврдили тачну дијагнозу. Овако, лутају и не знају шта ми је.
Ишао сам на вежбе дисања код логопеда на ОРЛ клиници да би ми се повратио глас и ништа.
Радили су ми нешто на ВМА под тоталном анестезијом (анестезија је урађена лоше и остадох једва жив), нешто су утврдили, али нејасно.
Скенером су ми снимали врат и нашли неко оштећење, али то за њих није битно.
Ултразвук врата није нашао ништа лоше.
Убацују ми неку сонду у врат и гледају на екран и кажу, све је у реду.
Радили су ми горњу ендоскопију код гастроентеролога у КБЦ "Бежанијска коса" и нису нашли у једњаку ништа оштећено.
На прегледима код ОРЛ лекара сваки пут ми гледају у грло, нешто нађу, кажу да није страшно.

Треба стање пратити, да се не погорша, то им је закључак.
Али ко да прати: фонијатар каже нема ништа, ОРЛ хирург каже нема ништа за сечење.

Од 26. октобра до 6. новембра 2018. године био сам на болничком лечењу у Одељењу ендокринологије Интерне клинике КБЦ "Бежанијска коса" у Београду.
Поред осталих, послали су ме на консултативни преглед код тамошњег оториноларинголога др Љиљане Бањац, 2. новембра 2018. године. Прегледала ме је у амбуланти, на начин као и сви досадашњи ОРЛ лекари. И рекла је, да нема ништа. Рекох јој за карциногену параноју, а она рече, да је тај који је то изјавио, ненормалан. Саветовала ми је, да избацим из употребе млеко и јогурт и да користим само кисело млеко и кефир. Није се освртала на моје истицање сумње на miasteniju gravis.
Обављен је ултзразвучни преглед штитасте жлезде (др Даниела Пауновић Павић, 2. новембра 2018. године), приликом чега је утврђено да немам оштећења. И њој сам поменуо за карциногену параноју, а она рече, да је то храбра дијагноза.

А ја губим глас.
Искрено говорећи, постајем фрустриран, индиспониран што се не чујем (што ме други не слушају), па због тога и не говорим, односно говорим што је год могуће мање.
Тако прикривам (још једну) болест, без дијагнозе и без терапије.

Сад сам на лошем гласу. Изгубио сам добар глас. Или да ме бије лош силеџија или добар глас (а може и обрнуто).

Сага о грлу се наставља. Ваљда.

https://www.facebook.com/R.M.Misaljevic/posts/328593040948576

https://www.facebook.com/R.M.Misaljevic/posts/335818290226051

https://www.facebook.com/R.M.Misaljevic/posts/346228169185063

https://misaljevicagumno.blogspot.com/2018/11/blog-post.html

 

Радомир М. Мисаљевић

 

Београд,                                                                                                                                                                   25. септембар 2019. године

 

© Овај текст представља интелектуалну својину  Радомира  М.  Мисаљевића  и заштићен  је као ауторско  и сродно право.